Од 2002. године до данас више невладиних организација, удружења, и појединаца, покретали су питање: „Како помоћи пензионерима у земљи и у дијаспори, пре свега, онима којима пензија није довољна за покриће трошкова становања у домовима за стара лица, односно за достојанствен живот наших људи у трећем добу“?.
Како се данас решава покренуто питање
Не доводећи у сумњу вредност практичних активности у Србији и не спорећи значај ангажовања домаћег капитала (државног, иностраног и приватног) за изградњу домова за старе, сва истраживања недвосмислено потврђују чињеницу да веома мали број пензионера може да плати економску цену боравка и живота у домовима за старе, без обзира да ли су они грађени у Србији или, на пример, у Немачкој. Узгред буди речено, ови домови су најчешће пројектовани и грађени без довољног сазнања о материјалним могућностима пензионера и, што је најтеже, о томе где би они заиста желели да проведу своје „треће доба“. У овом тржишном градитељству (или боље речено градњи за непознатог корисника) улога државе је минорна, она најчешће реагује онда када инвеститори траже одговарајуће погодности ради што профитабилније градње, или онда када од истих треба да наплати допринос и порез на такву градњу. Хумани однос према пензионерима и свим старим људима губи битку од бизнис-интереса, бирократије, па и породице, која „већ види да ће њихови најстарији чланови тамо баш лепо живети“.
Наравно, постоји велика разлика у решавању овог питања у, на пример Немачкој и Србији (о проблемима у Србији другом приликом). Иначе, разлика је у директној сразмери са степеном привредне развијености, финансијских могућности и нивоом животног стандарда грађана тих земаља и Србије. То је апсолутно тачно, ако је реч о пензионерима немачког порекла. Међутим, када је реч о немачким пензионерима (или пензионерима било које европске земље запада), који су српског порекла, судбина им је слична, па и тежа од пензионера који живе у Србији.
Истине ради, никако се не сме схватити да је такво стање последица пројектоване жеље Немачке или било које земље запада да то тако буде. Узроци тог стања сежу од дана када су наши грађани својом вољом (и подршком синдиката и општина у којима су живели), са неизбежном провером њиховог здравственог стања од стране немачких послодаваца, одлазили у свет. Њихова младост, а касније и њихово зрело доба, имали су многе позитивне последице по њих. Обучавали су се вредно, радили предано и примали, у извесној мери, културу и обичаје земаља у којима су живели, где су полако постајали део тог развијеног света. Наравно, и њихова новчана примања и животни стандард су расли, у складу са порастом профита њихових послодавца (или у складу са постојањем здравих узрочно-последичних веза, због којих су наши људи и пошли у свет).
Данас је пензионерима из дијаспоре изузетно тешко, посебно онима који нису успели (што се могло и очекивати) да сачувају интегритет породице, у којој живе две, па и три генерације. Уз то, они схватају да више нису ничији предмет посебног интересовања, пре свега, државе и послодаваца. Сада имају релативно ниску пензију (због ниже квалификационе структуре и нижих уплата у пензиони фонд), све слабије здравље и добру дозу носталгије за својим људима, својим крајем и Србијом. Из ових и разно-разних других разлога, многи се одлучују да живот наставе у, заиста репрезентативним, домовима за старе тих земаља, где је обезбеђен изузетан ниво смештаја, хране, здравствене заштите и друштвених активности, примерених том добу. Рекло би се да се тек сада виде све предности градње домова за познатог корисника. Међутим, наши људи ту, врло брзо, схватају све вредности, али и, за њих, све мане живота у таквим установама.
У условима када је, на пример, просечна пензија наших људи у дијаспори 1000 евра, а цена коришћења дома за старе 1900 евра, онда Пензиони фонд Немачке законито прискаче у помоћ са 1000 евра и то: 900 евра за покриће пуних трошкова боравка пензионера у дому, а 100 евра даје се пензионеру за џепарац. Због тако ниског нивоа средстава којима може слободно да располаже, пензионери се одричу много чега, па и посета својим унуцима, јер нису у могућности да им купе ни поклон-пажњу. О посетама Србији и не размишљају, иако их то боли. Њиховим невољама ту није крај. Најтеже се подноси осећај да не припадаш тим људима (већина у дому су Немци), јер они имају своје теме за разговор, своје обичаје и своје разбибриге. Пензионер „наше горе лист“ све се више повлачи у себе и препушта страховитом притиску размишљања о промашености сопственог живота. Нека статистичка истраживања доказују да такви пензионери убрзо, или „дижу руку на себе“, или постају плодно тле за разноврсна обољења са трагичним последицама. Стопа смртности пензионера из дијаспоре је веома висока.
Коначно, може се рећи да многе европске земље, па и Србија, борећи се за нове људске вредности и хумане односе у својој држави, истовремено дозвољавају да им људи „одлазе“ на нехуман и на недостојанствен начин.
Како решавати смештај
пензионера из дијаспоре
У досадашњим контактима са Пензионим фондом Немачке и многима који познају прилике, могло би се рећи следеће:
- Пензиони фонд Немачке (даље: ПФН) има пуно разумевање за проблем наших пензионера, који су корисници средстава њиховог Фонда;
- ПФН је спреман да инвестира, на пример, 12 милиона евра за градњу домова за старе у Србији, јер ПФН на сваких 1000 пензионера, који би желели да живе у домовима за старе, који би се изградили у Србији, већ толико губи само за годину дана (став 2. на овој страни);
- Поред тога, ПФН инсистира да се инвестиција реализује на потпуно чистим грађевинским парцелама (никако не жели да се улажу средства у реконструкције постојећих објеката), које би обезбедила наша држава, односно одговарајућа општина, као допринос наше државе за решавање проблема пензионера из дијаспоре, али и за остваривање дугорочног интереса те општине;
- ПФН тражи да такви објекти за старе буду грађени искључиво по њиховим пројектима, усвојеним стандардима и у њиховом власништву (као у већ изграђеним у Немачкој, Шпанији и Португалији) и, наравно, према њиховој организацији рада и уз оптимално запошљавање кадрова из наше земље;
- ПФН је сагласан да се, на пример, у сарадњи са одговарајућим државним органом, односно органом локалне самоуправе може ангажовати поуздана и економски валидна грађевинска оператива;
- Невладин сектор или одговарајући орган државе имали би и обавезу да прикупе све релевантне податке о нашим пензионерима, који би желели да наставе свој живот у Србији у новоизграђеним домовима за старе и то на местима која они изаберу или се договоре са тим сектором или одговарајућем органом наше земље. То је довољна и потребна основа за даљи разговор са ПФН, јер ПФН не сме да учествује у овој активности, да не би нарушио уставно право сваког грађанина Немачке да сам одлучује где и како жели да живи у време које је пред њим.
- Коначно, оно што је најбитније, требало би покренути, и у границама могућности остварити ову иницијативу, јер је она од изузетног материјалног и другог интереса за пензионере из наше дијаспоре. За труд и рад на овој или било којој сличној иницијативи нико нема права да се материјално ослања на појединце и наше клубове у дијаспори. То је обавеза нас који смо остали у земљи матици. Обзиром да је ову иницијативу прихватио Савез пензионера Србије (са преко 650 хиљада чланова), ако се нико не јави да би се укључио у ову, пре свега, људску обавезу према нашима из иностранства, Савез ће са задовољством наставити ову започету активност.
Предлог
На основу покренутих питања питања и датих оцена:
а) обавиће се разговор, пре свега, са представницима управе Министарства за иностране послове Владе и Републичким фондом ПИО;
б) уколико ставово буду рационално приближни, организоваће се посета ПФ Немачке, како би се провериле све дате и друге чињенице везане за иностране кориснике пензија, и
в) по повратку, утврдиће се динамика послова које би требало свако од учесника у пројекту да уради у наредном периоду, а све у интересу нашег далеко хуманијег односа према пензионерима из дијаспоре.
Београд, 07. Јули 2018. године
Василије Белобрковић, председник ГОП-а, Београд, Париска 9, Тел.064/395-21-74