Милутинов дугогодишњи пријатељ и саборац, Василије Белобрковић, опростио се од нашег Мићка јединим могућим начином у том тренутку, говором, који је у његово и у име свих нас који смо га знали и са којим смо се дружили, на сахрани прочитао Милутинов синовац, Зоран Стефановић:
Ето мој Мићко, Корона вирус, као зло данашњице, спречило ме је да Те на ваљан начин испратим и да Ти се обратим са пуним достојанством, баш онако какав је цео Твој живот био – сигуран, поштен и достијанствен.
У име многих генерација којима си припадао и сарађивао драги наш Мићко, изражавам дубоко саучешће Твојој супрузи Гоци, ћеркама Нађи и Каћи, зету Алесандру и, посебно, Твојој изузетној радости –Твојим унуцима. Наравно, саучествујем у болу свих Стефановића и свих Гоциних по пореклу и породичном обзиру, који су те поштовали а Ти њих увек уважавао. За све њих Ти си био једанпут одани супруг, нежан отац, поштован таст, вољени деда, добар брат, стриц, зет и теча, а за мене си био и увек ћеш остати добар друг, пријатељ и непоновљиво добар човек.
Са правом си се поносио што потичеш из села Костајник, на размеђи планина Гучева и Борање, али и историјски познатих места из Великог рата, Другог светског рата и Тршића, одакле потиче Вук Стефановић Караџић, отац српске писмености. Отац рудар и мајка домаћица су Те родили у сиромашној и честитој сеоској породици, са доста деце. Можда они нису могли да вам пруже много тога, али су Теби, Твојој браћи и свима Твојима удахнули све најбоље и најлепше за ваш што успешнији будући живот. Прилика је да посебно поменем и Твог најстаријег брата, који Ти је, знам, много значио у одрастању и сазревању.
За Тебе се не би могло рећи да си био дете среће, по оној: „Мајко роди ме срећног па ме баци на ђубре“. Твоје целокупно школовање и каснији рад, као дипломирани економиста, у општинама Крупањ и Лозница, а посебно као један од директора у на далеко чувеној „Вискози“, створили су од Тебе стручњака таквог калибра, који је се врло лако снашао, али уз огроман труд и рад, 70-тих, 80-тих и 90-тих година прошлог века, у Републичком заводу за друштвено планирање Србије, а касније у Председништву СР Србије (заједно самном) и Народној банци Србије. Твоја основна радна карактеристика била је да никада и ништа ниси добио а да то ниси заслужио. Са тиме си се, са правом, поносио.
У пензионерским данима Ти и ја оснивамо политичку партију „Пензионерску странку Србије“, а касније учествујемо у формирању ПУПСА (Партије уједињених пензионера Србије), са жељом да станемо на браник заштите пензионера и свих угрожених људи Србије. На жалост, релативно брзо, схватамо да ми немамо посебне политичке амбиције, па се зато окрећемо социјално хуманитарном раду у Градској организацији пензионера Београда и Савезу пензионера Србије.
Обзиром да смо обојица били немирног стваралачког духа, 2007 године успешно смо иницирали и стварали Добровољни фонд солидарности пензионера, где пензионери могу да штеде, осигурају живот и да добију бескаматну позајмицу. Током претходних 13 година овај Фонд смо усавршавали и бивали поносни што смо дали нешто ново нашој и млађим генерацијама. У исто време и са истим ентузијазмом, уз помоћ и других људи, крећемо са остваривањем давнашњих идеја о потреби да се организује Олимпијада спорта, здравља и културе трећег доба Србије, која је, касније, добијала многа признања у земљи, Европи и од Уједињених нација. Драги Мићко, први пут Олимпијаду ћемо организовати без Тебе. Знај да ћемо ми, и у Твоје име, неговати Олимпијски дух људи трећег доба и наш Фонд солидарности пензионера.
Да ти кажем и ово, иако си Ти то знао, Био си и остао одан свима нама, нашим радостима, али и нашим посустајањима. Памтићемо Те и као непристрасног арбитра многих стручних расправа. Твоје насмејано лице и сугестивне речи отварали су нам многе тренутне или дуже перспективе хуманитарног и друштвеног рада уопште.
И Бог ће, сигуран сам, који је знао за све Твоје вредности, нашем Мићку широм отворити врата Небеског раја.
Мићко, драги мој пријатељу, нека ти је вечна слава и хвала.
